Boris Borojević

Kada se spomene srednja tehnička škola “Milenko Brzak Uča” uglavnom se javljaju lepe uspomene… Iz ove perspektive bilo je to prilično davno, jos 1991. godine. Nas par drugara je baš imalo želju da ide u tu školu, smer elektrotehničar automatike. Bila je to oblast koja me je zanimala. Dodatni motiv, ali u neku ruku i ograničenje je bilo to što mi je tata bio profesor u to vreme u istoj školi. Zbog toga je moj odnos prema profesorima morao biti na “višem nivou” nego inače, da ne bih slučajno obrukao tatu na bilo koji način. Trudio sam se maksimalno da mi odnos prema profesorima bude skroz korektan. Ne bih voleo da se neko požali na mene. Bilo je omiljenih i više omiljenih profesora, retko ko je bio na “crnoj listi”. Društvo, kako muško, tako I manje brojno žensko je bilo sjajno, gomila dogodovština I anegdota za te četiri godine da bi I pola novina bilo malo da se sve navede. Kada se uči onda se uči, a kada je šala, onda nema kraja. Svakog od nas je život odveo na različite strane. Neko je nastavio tim putem u struci i to sasvim uspešno. Neko, poput mene, krenuo je nekim drugim… Ima nas u raznim oblastima. Ja sam kasnije završio Ekonomiju i sada vec osamnaest godina uspešno radim, kao savetnik za fizička lica, u početku u Panonskoj banci, a sada u banci Intesa. Svi zajedno iz srednje škole su bili prva stepenica u mom daljem životnom razvoju. Nadam se da je i danas atmosfera u školi slicna onoj iz našeg vremena i da će odatle izaći još mnogi uspešni ljudi i stručnjaci.